i kao da sam slucajni gost,
koji luta kroz prostor i vreme,
izmedju kojih je razrusen most.
Toliko toga je meni strano,
i kako vise da ista razumem,
dal sam se rodila kasno ili rano,
jer ovaj svet da shvatim ne umem.
Promicu ljudi svud oko mene,
a ja ne prepoznajem njihova lica,
ostale u meni samo uspomene,
pa bezim u proslost ko na jug ptica.
To vreme mladosti, kad sve smo hteli
i kad smo jedino iskreni bili,
u ljubavi hrabri, u ludosti smeli,
i nista od toga nismo krili.
Нема коментара:
Постави коментар