sacica snova razbijenih ko staklo,
na putu prepunom uspona i stradanja,
shvatimo da nam se srce negde spotaklo.
Sve sto bi trebalo da ljudima nas cini,
samo je senka sto jesmo ustvari,
i kako se blizimo kraju i istini,
oprostaj u sebi nadjemo tek stari.
A povratka vise ne moze biti,
i ostaje samo kajanje zbog toga,
sto smo jednom iskidali niti,
pa sad tuzni idemo pred Boga.
Sve nam je dato da drugacije bude,
da ljubav uvek prepoznamo u sebi,
jer samo takvi licimo na ljude,
pa nam oprostaj trebao ne bi.
Нема коментара:
Постави коментар