Beograd je hladan,
i sve na kišu miriše.
Lišće po asfaltu pada,
Sa grana što vetar ih njiše.
Odzvanja jutrom tišina,
dok kapi se na oknima nižu,
i sve kao da poprima
zelju da kraj mene si blizu.
Ne mogu pesmu ptica,
da zamenim glasom tvojim,
niti druga lica,
u tvoj likda spojim.
Ne mogu da merim vreme,
damarom iz tvojih grudi,
to teško u meni breme
sto u ovo jutro mi sudi.
Dišem, al ne udišem tebe,
i soba je siva i prazna,
Budjenje kraj same sebe,
je moj zločin i kazna.
Нема коментара:
Постави коментар